Sama u nebo stremi sura hrid.
Retko je ipak probija bilje,
Vili je ono samo za milje,
Stupiš li gore, oštar gaziš brid.
Na usponu grom oborio bor,
Purpur ga kiti sitnoga cveta,
Truo ga hrani bor s onog sveta.
Majčina dušica diše kroz čvor.
Čim opojno me zapahne taj vrt,
Na prvi uzdah mu se predam,
Bez straha u dubinu gledam,
Kušam život, al okusim i smrt.
Tu videh jednom nedostupan cvet.
Opet ga nigde ne sretoh više,
Boje i lik mu zaborav briše,
Al miris njegov osta meni svet.
No comments:
Post a Comment