Sa vrha sleće strmoglavce slap.
Na vrutku niko pio mu nije,
A dubok bezdan uvir mu krije,
Donose vetar tek po koju kap.
Svakog bih proleća da gasim žeđ
Snežnicom naglo kada poteče,
Dok mu razvigor ne dahne veče,
No platno stene sve je zmajska gleđ.
Čim stupim preko vetar mi na mah
Kapima mrzlim probode oči,
Začujem kako udes mi toči
Naglavce bezdnu, a sreću u prah.
Verem se stalno na krš pod njim ljut,
Na sve četiri i na dve noge.
I ma sve manje u njih je sloge,
S proleća tamo odvuče me put.
Na sv. Ignjatija Bogonosca 2002. godine
No comments:
Post a Comment