Lik

U kamen, kažu, urezao lik
Gore je gde više nema puta
Morski val koji sad drugde luta
I sve oblike u svoj menja krik.

Čuo sam ga u dubokom snu
Koji rod naš izdaleka krenu
Da smerno stane pod tu stenu
I gleda nad se i ono na dnu.

Malo ko od nas ugrabi mu čas
Kad vidljiv je da mu lice vidi,
Nevinog gleda svak mu se stidi,
Stisne uši kad jak mu čuje glas.

Brdom, pod kojim seo je naš grad,
Godinama lutam nasumice,
Pazim da mu ne stanem pred lice
Jer zgromiće me skupljenog u jad.

Žal

Pred sneg u srce ulete mi žal,
Uzdah dubok opojnoga glasa,
I dušu mi do dna ustalasa,
Da s krikom u vis prhnu iz nje ždral.

Dahom se mojim crni greje kos
I žutokljun nariče bez stida,
Gde letos klikta ždral, on sad vida
Rane od mraza i duva kroz nos.

Taj dobri tuge u sumraku dah
Iz sna budi groblja i junake,
Kojih strah beše od smrti lake
I rodu s trudom daše se na mah.

Prvo je sunce, te odlete kos,
Pa žalopojka mora da mi stane.
Kad zvezda s neba još jače grane,
Sa ždralom u žar i ja stupam bos!

Hum

Pred veče dođoh na očev hum
I groblje naših kolena triju,
Mada nas nema na broju sviju,
Jer smo i tuđih ponornica šum.

Na zadušnice poznati nas zvuk
S vrha jele ponikle iz groba
Zovne jednom u godišnje doba
Ko vrabac, svraka, grlica il ćuk.

Vrba na tle spušta svoj rujni prut.
Pod njom se dečak vrti kao čigra.
Nad grobljem sunce u padu igra.
U vazduh šibne samo još trag žut.

S brda nas nadrasta mrtvački grad,
Gde se od senki uspomena živi.
Ne pitam više za šta smo krivi.
Upao trbuh groba sluti glad.

Zimske zadušnice 2003. godine

Hrid

Sama u nebo stremi sura hrid.
Retko je ipak probija bilje,
Vili je ono samo za milje,
Stupiš li gore, oštar gaziš brid.

Na usponu grom oborio bor,
Purpur ga kiti sitnoga cveta,
Truo ga hrani bor s onog sveta.
Majčina dušica diše kroz čvor.

Čim opojno me zapahne taj vrt,
Na prvi uzdah mu se predam,
Bez straha u dubinu gledam,
Kušam život, al okusim i smrt.

Tu videh jednom nedostupan cvet.
Opet ga nigde ne sretoh više,
Boje i lik mu zaborav briše,
Al miris njegov osta meni svet.

Sjaj

U mrkloj tami sav me obli sjaj
Cvetova mnogih kao šum voda
U koji prhnu na vreme roda
Prolećem zimski odjuživši kraj!

Kao što ikone u hramski mrak
Zrače svetlost svih svojih boja –
Tako prosunčana bi tmina moja,
Cvetnoga svetla upiv svaki trak.

Iz srede vetar nosi trešnje sjaj
Laticama što iskre iz kala,
Poput duge blesne vatra lala,
I trave tamno osvetle mi raj.

Sprao je sav onaj sjaj u svoj cik
Dan tmuran iz kog su lile kiše,
Tek u plodu tame nema više,
U njoj mrkloj u sjaj zri mi lik.

Proleće 2004.

Sklad

Dok zalud okom tražio sam sklad,
U dušu mi uđe metež spolja.
Tako da me prođe dobra volja,
Jer sretah svuda tek čemer i jad.

Kasno sklopih oči za taj večni boj,
Te mi srce njegov otpad tače;
U mašti truli, da izbije jače,
Duševnih muka umnoživši roj.

Nesuglasja sveta poveže mi hod,
Dok me gone načela u svađi,
Slogu sanjah, kada bejah mlađi,
Život mi prisan beše kao rod.

Kad bolno jeknem svud nastane muk,
Jer sad svako samom sebi vrisne.
Ipak titraj duše meni prisne
Sazvučja opšteg naznačiće zvuk.